I

Nije srce ostalo željno ničega
Do jedne žene sa očima proleća
Samo je nje večno ostalo gladno

Ako me ikada budeš srela
Hoćeš li mi prepričati koje
Od onih pisama što si sakrila od sebe
Jer, ipak, nisi imala hrabrosti poslati ih
Hoćeš li mi prepričati
Tek da namignem lastama za laž ili istinu

Ako me ikada budeš srela
Ne znam da li ću prepoznati odraz svoj u ogledalu
Kao nekada...

Ako me ikada budeš srela
Proleće nek' procveta k'o nekad
Makar na kratko
Na tren
Makar kao uspešna rola iz filma gde, pre smaknuća,
Dželat žrtvi ispunjava poslednju želju sa utehom na licu
Oduvek sam prezirao glumce
Oduvek sam prezirao folirante
Ali tebi bih oprostio sve
Tebi bih oprostio kao otac sinu pred smrt.

II

Sećam se...
Znala si doći katkad
Doći, i ukrasti mi mesec
Jutrom bih tumarao po mraku

Znala si da zaćutiš i čuvaš tajnu
Tamo je negde jedno srce
Srce što peva jednu pesmu
Staru pesmu
Zapisanu u kori jedne ive
Zapisanu tvojim imenom
Znala si da se negde neko drag
Godinama nada usnama razvučenim u osmeh klovna
Klovna što se šepuri pred licima koja ga vole

Znala si za plač srca što neumorno glumi
I neumorno folira
I neumorno laže...
Živi...
Nije ono ostalo željno ničega
Do tebe...
Večno sam ostao tebe gladan
Na sebe gadljiv...

Oči su se osmehivale moje
Najčešće, samo na tren
Najčešće...
Kao u filmu...
Oduvek sam prezirao glumce
Oduvek sam prezirao folirante
Tebi ću oprostiti
Tebi ću sve oprostiti
Sebi neću moći...

Bojan Tasic