Tmurni su horizonti,

daleko nad referentnim svetom;

Sa trošnog asfalta kiša spira,

prah nestašnih krila. 

Prođe još jedan savršen dan

života jednostavnog kamufliranog leptira...

Čitav, a raskomadan, 

osobenostima metajezika

u nespojive krhotine ogledala,

bizarnih krajnosti;

refleksijama prizora, oštrih ekstremuma   

ništavila, slučajnih podudarnosti ...  

Kad ljubav nas ništa ne pita, položim ruke;

kroz smežurane usnule prste,

potiskujem nezadovoljstva.

Izlistavajući kalendar posta, 

skiciram tugu u životima žurnih prolaznika      

zamotanu u boje jeftinih, opskurnih slika.

dejanivanovic