Voleo sam, voleo Jadranku,

jednu lepu Zadranku.

Rumenih obraza, žednih usana,

visoku i vitku, bujne kose.

Sa talasima što joj se,

zamrse u nežne prste,

dok sa lica pramen sklanjaju,

skidaju, pa se nestašno igraju 

i u vihore bure pretvaraju.   

Iznenada mi popodne javi,

da sutra putuje za Majami … 

Zbog posla i da nije mogla znati, 

da li će zauvek tamo ostati.

Pošao sam da je ispratim.

Nismo žurili da se pozdravimo,

zagledani dugo u daljinu nemo.

Držali smo se za ruke i samo,

sam još jednom na rastanku,

poljubio Jadranku.

Kasnije sam mazio Branku,

otmenu Dubrovčanku,

sa kožom od svile.

Sonja, devojka najbolja,

I druge iz bajke

lepršave vile moje su bile. 

Znao sam da svratim često

u svako poznato mesto.

Na tren bi mi zapalila maštu,

devojka bilo koja, otmena

sa stilom ili nestalna, laka.

Ali ni jedna, ni jedna kao Jadranka…

dejanivanovic