Palanački sitan
Uz neljubav dišeš
Da ti u postelji bar telo otkravi
Ne i hladnu dušu
Iz koje je ljubav odletele s onom
Koja ne trguje
Ti je se odričeš
Poričeš sve reči koje si joj reko
I samoga sebe
A ništa ti nije tražila sem tebe
Gola ko istina u pesmama svojim
Od ljubavi svetla
Svetlost ti je dala
Davno potamnelom

Odgovori sebi
Hoćeš li zaspati bez sećanja na nju
Svaki put kad duh joj prisutan osetiš
Kako vam se gnezdi medju hladna tela
Šta ćeš sam sa sobom
Kad njen uzdah strasti prožme ti sećanje
(ko nož usijani u soljenu ranu)
Pa ti drhti bedro
Pusto i prokleto
I duša zaplače
Nad pesmama njenim
U kojim te bilo
U kojim još traješ
Izumro u sebi…