PRALJE

Pralje na platnima Save Stojkova.

I sa pesmom „Savo, vodo, ej lane...“

Šestinske, trnavečke peračice u potoku.

Renoarove i Kristine Delfos. Pariske.

Pričinjavajući se ribarima u mrežama

portugalske i pralje na Bembaši.

Koje ispirate rublje na Pont-Avenu, Gogenove.

Muške pralje (dobivalahs). Ohridske.

Pere Zupca, koja sukno beli u nečijim očima, Biljana.

Navikle na život između prošlosti i budućnosti.

U porodici očeva. Na rekama, kroz vekove, ćerke pralja.

Vrelih tela i nezasitih pogleda, pralje u belom.

Velike i slatke male, koje dopuštate telu sve prohteve.

Peračice Katarine Henc u galeriji Mona Liza.

Pramajke prve zore i čovečice sa kraljevskim manirima.

Čije je vreme na mrtvoj straži. Koje perete deci, mužu,

prostitutki, neznanom junaku ili bezimenoj kukavici.

Golih ruku žustro grebete i spirate sapunicu

hladnim pljuskovitim mlazom.

Ispirate vazduhom svoje mokre butine.

Pod čijim se nogama ljuljaju zelene zavese mirišljave trave.

Čije je telo mač jedan i kojima je svetlost na čelu, što prlji.

Udno kojih na ogrejalom suncu grančice škripe

i čuje se samo trljanje rublja u vodi,

čistije od svakog sna i krvi.

Ljiljana Fijat