Ona, koju je voleo moj tata, koja liči na anđela sa nebeskog svoda,

ima tople i lepo oblikovane ruke; koja je sunce vezivala u kosi

i disala svežinom proleća; snažna i lepa poput vojvođanske ravnice

rasla u društvu mame i tetaka; stanovala nedaleko od pošte

u centru sela, gde je moj tata parkirao auto, u želji da je sretne.

Koja je umela da govori tako da čovek zanemi;

grlila se sa nebom i zemljom i koju

ljudska ruka i telo ne može ponovo da stvori.

Da li se seti mog tate (i nekih drugih, možda, koji su sada,

takođe, nečije tate) i koji su je voleli, slušali njene misli

brže od svetla, na mesečini, opčinjeni od ljubavi i zanosa?

Ona, koju je voleo moj tata, zbog koje mu je dan bio nestvaran,

sve dok nije sreo moju mamu i dao joj ono malo srca preostalog od one

koju je voleo; da li zna koliki bi čovek bio ja, kakve bih bio

snage i lepote, kakvi bi me glasovi zasipali, želje kakve bih

ostvarivao, najluđe i nasmelije, da je htela mog tatu samo da

pogleda svojim strasnim očima; da mu uđe u srce paćeničko,

da ga voli ćutnjom i u razgovoru, sve više i više?

Da li se seti toga, dok svaki dan, tužna i ostarela, prašinu briše

i nad njom se i oko nje ljuljaju zidovi njenog hladnog stana, poput kiše

je zasipaju uspomene, dok im pali sveće, ona, koju je voleo moj tata?

Ljiljana Fijat