Iz samoga srca uma
zapevala duša bolom.
Prosula je reči po papiru belom.
Vrh zapete strele slomio mi krila.
Kome pesnik braćo smeta?
Stihom zagrlio cvet, Sunce, Mesec
i Planetu celu.
Svojim pojem kao slavuj ljubi zoru,
kao sunčev zračak rosu na prozoru.
Čovečansvo rodoljubljem,
raširenih krila rodu belu.
Lastu kućanicu, a i lastu bregunicu.
Na čiji će krov da sleti?
Obraduje porodicu.
Kome pesnik smeta rode?
Voli život u idili...
Osluškuje vetar dahom šta donosi
kroz žice na harfi lepoga Orfeja.
Prstima treperi, razigranih nota.
Kome pesnik smeta?
Voli more, planinu i reku.
Razliveni morski val,
topli peskoviti žal...
I prekrasnu dugu, ukras neba...
I sokolov let kroz njen spektar boja...

Radmila Milojević