Sunce je zalazilo iznad zelenih gora
kada smo se sreli.
Livadom satkane tkanice, boje sve...
April je prosuo poljupce svoje.
Srebrilo nebo s prvim kitkama zvezda.
Drugovali smo – sreća nije trajala dugo.
U mome skrivenom – uvek-ti.
Odbegoše od nas dani – srećom-grljeni.
U tišini koja nestaje kao tren.
Na pobesnelom talasu misli, slike...
Izronile iz izgubljenih sećanja, godina mnogih...
Odjednom, iz uma, uzdižu se.
Sve je zapisano u vremenu i prostoru.
Plamen iz oka vidim.
Sreću sad vidim u snu.
Prati me ko senka tvoja
koja začarano klizi i nestaje.
Kao zrak sunca na zalasku.
Kroz duševnu oluju ko munjom udara iz vremena davna.
Moć nemam da vratim prošle dane.
Čežnjivo sećanja iz mladosti vrate se.
Čvor u grlu veže govor.
Jedna zvezda i dalje zrači po prostranstvu,
na pragu novog dana.
Treperi ko priviđenje kroz magle tajanstva...
Samo su sati u prolazu, sve se vrti u krug...
Stalno u vremenskom pokretu.
Tanka nit nas razdvaja od snova.
Nalik lutajućem ognju
kometa prolazi iza punog meseca.

Radmila Milojević