Bilo je divno leto
kada se setih zime
i one zadnje reči
koja još uvek boli.
Nije je nosio vetar,
nije je prekrio mrak…
Osetih oblake blede,
pune grumenja soli.
Dizali su mi pogled na ispisano ime.
Misli sam skrivala vešto
i gonila ih na leto,
a stihovi tekli sami-
o begu, strepnji, o tami.
Ugledah opet tebe i ono naše vreme:
sumorno ćutiš i žmuriš
posle još tmurnije priče

zašto mi dušu kradeš
i vraćaš pakleno breme?

Marina Adamović