Pišem pismo danu sa kojim se retko viđam.

Započinjem mirno sa

"Dragi moj prijatelju, ja sam..."

udahnem duboko "...dobro...": .

"Znam da nemaš dovoljno vremena; izvini...

i ja sam previše zauzeta, gradim sreću...

ah, da, samo ovo -

snovi mi, poput pasa lutalica, nagrizaju mrežu

mozgovnog vezivnog tkiva..."

Posle kratkog zastoja,

(menjam olovku zbog loše sintakse)

završavam sasvim otvoreno: .

"Na ovu digresiju ne odgovaraj -

prekriće te noć -

kao što i mene uvija u crno."

Marina Adamović