Danima je razmišljala

šta bi trebalo da preduzme i

živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima 
i neki neobjašnjivi muk u grudima. 
Odlazila i lekarima, 
hranila se zdravo, 
šetala i odbacivala crne misli 
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje 
pogledao ju je pravo u oči 
i otpevao :
" Dani su ti odbrojani."
To je bilo ono najteže; 
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti, 
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac 
sa najneophodnijim stvarima. 
Odlučila je : 
"Idem do mora! 
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!"
Da, stopirala je, 
vozila se u zaprežnim kolima... 
snalazila se onako kako joj

nikada nije bilo na pameti 

da je moguće.

Ugledala je more! 
Sela je na plažu, 
posmatrala, 
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu. 
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito. 
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako 
ne obraćajući pažnju na vreme. 
Opet bi iskidala koju voćku, 
pila vodu na gradskim česmama, 
Potopila bi noge do kolena u more, 
zatim ih ugurala u pesak, 
legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško. 
Moram priznati, malčice se iznenadila 
kada je shvatila da je i jesen na odlasku. 
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i 
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje: 
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva 
u tamnoj strani mozga; 
upitala ga je oprezno: 
"Rekao si da su mi dani odbrojani..
kada je zadnji?"
On je odgovorio ozbiljno:
".Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani, 
ali koliko ih je, 
ni pretpostaviti niko ne može. 
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!"

Marina Adamović