Nad nama svod crvenilom se plete.

Sunčano ljulja nad kućom i rekom.

Zlatne senke igraju po šljunku, lokvanju, na vlatima trave.

I voda pod sjajem meškolji se i ljeska.

Na kamenu žabac leži.

Doplovi topla ruža vetrova i naše senke leže po pesku zapaljene.

Sa poljane uveče nevin miris širi.

Mravi niz nasip svi u koloni

ovde kraj rečnog korita.

Zapaljen dan od sunca slaže se u oko, vidici su mu tesni.

Šalje nam svoj osmeh sunčani, sja u nama.

Ogrnu nam toplotom ramena ko ruke ljubavi.

Žuta k zemlji povijena žita,

sve zrno do zrna, ispada iz klasja.

Zrikavci poj svoj kroz klas uznose.

Zlatne pruge nad žitom se lome ko svetlost daljinom.

Slaže slike svoje zapaljen od sunca dan, u zidove sećanja.

Plamti rumenilom, preliva nad rekom, što se svojim šumom čuje.

I nad kućicom sporog puža blista šarenilom.

A na cvetu opijena zaspala pčela nožicama izviruje.

Radmila Milojević