SVILA JASTUKA GROBA MOG

 

 

nema u tome više magije
kad ti (ne)moćna mesečina
kroz otvoren prozor natapa postelju
u kojoj spavaš snom bivšeg grešnika
ti odavno
ne sanjaš ni svoje strasti ni moje nastranosti
kao što su stanja transa pod punoćom ponoćnog meseca
i prazne pesničke predstave
o ljubavi na daljinu i razmenjene reči
 
ne zanosim se više ni ja
bar pokušavam
(opasno je to oslanjanje na stihove i snove
daleko od života i blizu stalnih umiranja)
u noći
naslonjena na samački mesečev zrak
odajem se fantazijama o stvarnosti
šta bi bilo da je bilo
da na jastuku tvoga utrnulog ramena
gledam kako spavaš spokojan i moj "dok nas smrt ne rastavi"
i slušam najveću poemu ljubavi
koju mi ne bi priznali za poeziju suptilniji čitaoci
(jer nema ništa zanosno u šumu tvoga disanja
što prelazi u lako hrkanje
pa te ovlaš prodrmam da se okreneš i prestaneš
i ti me nesvesno dotakneš usnama usnuo)
u ovoj prostoj priči o potrošenih dvoje
i neistrošenoj poetskoj niti o ljubavi i biti a ne biti
kojom vezem svilen jastuk groba mog
zamenicom za život
poezijom

nenamiljanovic

Komentiranje je zaprto!

nenamiljanovic
Napisal/a: nenamiljanovic

Pesmi

  • 26. 05. 2019 ob 22:09
  • Prebrano 109 krat

Uredniško pregledano.

Ocenjevanje je zaključeno!

  • Število doseženih točk: 95.5
  • Število ocen: 3

Zastavica