KAD OBLAK ZAKLONI DUGU

Ta tužna iskra u mome oku
otkriva moju ranu duboku što nosi deo bola,
sad česta suza što sama krene
mi se razliva na pola.

Letnje kiše i dalјe liju
i nekom drugom oblak zaklanja dugu,
ni vreme ne leči sve te rane
kad neko nosi iskrenu tugu.

Još pamtim obris tvog mokrog tela
dok oblak munja seče
i svaku suzu što kiša nosi
koja niz dugu ulicu teče.

Obraz ti beše crven od bola
lice potpuno vrelo
i mokra bela majica na tebi
sleplјena uz golo telo.

I odmah posle te kiše ogreja sunce
a moja suza poče teći,
da mene voliš ko nekad davno
tog dana nisi htela reći.

Ta svaka kap od letnje kiše
za mene posta samoće tama,
sad samo slušam o tebi priče
da i ti stojiš na kiši sama.

Sećam se, da je preda mnom stajala nemo
dok oblak zaklanja dugu,
a onda rekla samo zbogom
još pamtim kišnu ulicu dugu.

Molim vas tiho, još malo tiše
da čujem kapi od letnje kiše
što bude sećanje tugu,
da molim oblak noćas još više
da vrati našu izgublјenu dugu!

Beograd,
25. 11. 2015. god. u 09:45 čas.
Autor: Goran Vitić

 

Goran Vitić

Vesna Andrejić Mišković

Poslano:
19. 05. 2019 ob 22:44

Odlično Gorane!

Zastavica

Komentiranje je zaprto!

Goran Vitić
Napisal/a: Goran Vitić

Pesmi

  • 17. 05. 2019 ob 10:48
  • Prebrano 43 krat

Zastavica