Gavran nosi moju pidžamu

Jedan gavran je obukao moju pidžamu
i legao u krevet.
Njegovo sam perje polepio
po udovima i pozajmio oči.
Evo igre, što se ne bismo
zamenili ti i ja?
Eto igre, ali zalud:
on je znao obmanu sna,
ja imao srčanu manu,
ruke kratke
za krila.

Uteha crnog perja

Recimo,
možda na Arci nije bilo vreme za to,
no Talmud iscrta ti kaznu za sav san.
Recimo ovako,
Ilija ti poljubi kljun, hleb i meso iz
vihora, a tebe hrani Neznano, da li žbun?
Recimo kratko,
pustinja si mi, Ilindan, Antun-grob.
Kažem:
Iz ovog kvadrata ljubav je otišla juče.
Da ne kunem, iz oka iskljuni mi trun i
među nama mir:
zapali jednu, ja oživeću dok izbrojiš
do tri.

Iz ciklusa „Gavran nosi moju pidžamu”.

Vladimir Vuković