Umrla sam neku noċ,
imala sam ravno pedeset.
Umrla sam neravnodušno,
bi mi žao svetlosti u daljini...
To moglo je da bude neko utočište od Boga
u poslednjoj minuti,
šezdeset otkucaja
pulsa života
burnog i običnog,
mog mog!
Koliko ga volim,
volim da sam čigra,
čupava miljenica
Njegova
a on misli da se često uobrazim,
pa se izvinjava,
te me pusti da noċu skitam
u snovima.

Umrla sam neku noċ.
Imala sam ravno pedeset.
Umrla sam daleko od svih
koji me vole.

Što da se žalim,
u ovim godinama
jedino mi je važno da nisam ravnodušna.

Umrla sam od straha.
Sve se pokarambasilo,
meni je ravno pedeset
i mogu da preživim.

Tatjana M.