Prolazi jedno obično podne,
mamurna čula se provlače lenjo.
Kiša će,
I bi
I ne bi,
svejedno.

I Jeleni je svejedno.
A eto,
sinoć je plakala
zato što je sama
odveć stara,
sa nekoliko lekova u grlu,
voli život i plaši se dana...
Plakala je Jelena,
dok su joj modre vene
na ruci drhtale
od sećanja i sećanja...

Znam da je videla
i svet i nesvet,
da ima mnogo slika
na kojima je mlada
i Ljubav jednu davnu
što je ostavi drugoj ženi.

Noćas su obe plakale.
Jelena, snažna u svojih
skoro osamdeset
i jedna nepoznata žena
hiljadama podneva
daleko od Jelene i njega.

Tatjana M.