Bezglasnom tišinom,
nad Svetinjom mirisi još traju,
jedino pohode je vrane.
Iz kamena palacaju šarke,
agonija prošlosti se vidi.
I vetar digne trošni prah.
Dragi su nam svi zidovi stari.
Srušene su vere, starinski oltari
čijim sjajem duh se pleni.
Nije isto Krsto-polje.
Sadašnjost i prošlost tu se gleda mrko,
sumornih dana neveseli znaci.
Ko bol što se u dnu srca krije.
Zašto Bože, mržnje, straha, zlobe, spletki?
Istim sjajem zvezde gore,
isto sunce na sve greje.
Usplahirenu travu vetar njiše,
raznosi mirise u nasmejan dan.
Sve dok dnevna svetlost
tiho ne malakše, svod se zlati.
Dugu šalje skršenom otlaru.
Iz dna duše tuga kreće,
zašto smo se našli između nakovnja
i čekića istine i laži?
U pogledu, neprimetno suza vlaži,
i sunčevi zraci u magli se dave.
S kamenja palacaju šarke, grakću vrane.
Agonija prošlosti se vidi.
Nije isto Krsto-polje.
I tužno večno, prekopano groblje.

Radmila Milojević