Ima ljudi koje jednostavno, sve i da hoćeš, ne možeš zaboraviti. Njih, naravno, sretneš veoma retko, ali to baš tako i treba. Dovoljno je da posediš s njima malo, popričaš uz mezence, kaficu i rakijicu, i oni ti naprosto ispune dan, godinu, život. Kada odu, ne osetiš prazninu, nego beskrajnu želju da ih ponovo vidiš.

jednog dana shvatiš

da talasi nisu deca reke

oni samo putuju s njom

shvatiš da ne postoji sudbina

da postoji samo duboka misao

i osećaj

još dublji i snažniji

dve čiste sile

najjače i nepokolebljive

uvek izviru iz Bića

i uvek se vraćaju u njega

osećaj snažniji od reke

i misao koja pokreće talase

predstavljaju Tvorca

u svakom njegovom smislu

nezavisno od vremenske granice

nezavisno od zadatog prostora

te dve sile su uzrok

i uslov postojanja

osećaj i misao

Stvaraoci vaskolikog Svemira

Posle dan ipo, zazvoni telefon. Na drugoj strani linije – Mensur Ćatić. Kaže: „Zdravo jarane, samo da ti se javim, zdravo sam i dobro. I sve mislim kako bi bilo fno da opet sedimo u onoj vašoj maloj, ušuškanoj kuhinjici i ćeretamo uz čašicu rakije od šljiva. Puno mi pozdravi Tatjanu“. Ja potom pristavim da se krčka nekakva čorbica od mrkve i zeleni. Onda nalijem sebi još jednu čašu. I sanjam.

Milen Šelmić