Lutko,
daj mi malo tvog osmeha
zadržanog, setnog, sreċnog.
Lutko,
daj mi ċutanje prelepo
kada dolazim,
odlazim,
kada sam na ivici
da verujem koliko si živa
i moja,
da znaš koliko se radujem
što me uvek dočekaš umilno i čisto,
a ja
ja nedovršenih sreċa i padova
večito obuvena ulazim u sobu,
čujem majčin glas
Izuj se!
Onda, pogledam te,
zaplačem, smejem se ili ništa od toga...
Ali znam da je majka
tu,
uvek tu
da nas čuva.

Obuvene i obučene za radost,
posebnu.

Tatjana M.