Helena je
Imala je njegov dan,
njegovu noċ.
Volela je da putuje vozom
i da mu mahne
prolazeċi pored grada
u kom je živeo...
ko zna koliko puta,
niti je voz zastao,
niti su se reči sretale.

Helena je krivila sve vozove
što nisu zastali da vidi
taj grad.

Helena je
Imala je njegov šal
kojeg je izmaštala
da se uvije s njim
oko pustih zimskih noċi
i da mu se nestašna javi
eto, da je baš blizu
dovoljno blizu njemu
i da ne brine
što neke fotografije
nisu završene.

Helena je krivila sve vozove
što nisu zastali da vidi
taj grad.

Helena je
Imala je njegovu pesmu,
sanjala je da je istinita
u zagrljaju
koji je čeka
u nekom proleċu
bez kiša
i hladnih borova.
Volela je da zaviruje
u velike atlase
i da nestaje s plavim
vijugama mora.

Helena je krivila sve vozove
što nisu zastali da vidi
taj grad.

Tatjana M.