Не зови ме никад именом

Још само мирис човека имам
Смрт је добила моје кораке
Под мојом кожом умрло је изнајмљено дрвеће
Дружим се само са чекањем
И питам се
Кога си то мојим очима љубила

Ни очи више немам

Не зови ме никад именом
И опрости што те другачије од свих сањам

Када би поново могли да будемо странци
Довољно странци
Да се још једном оживимо под кожом

Да поверујем да су све песме моје
Само цветови које си волела
Цветови које сам теби убрао
Цветови љубави

Када би само поново могли да будемо странци
Да имамо очи за љубав
Да оздравимо када се погледамо

Али нисмо странци
И немамо више очи за љубав
Венчали смо се са осмехом 
Заувек осуђеним на тугу

Не зови ме никад именом
Да не чујем колико је мене у твом гласу остало

DO NOT EVER CALL ME BY A NAME

Do not ever call me by a name

I only have a smell of a man

Death got my steps

Under my skin, the hired trees died

I just socialize with waiting

I wonder

Who did you kiss with my eyes

I have no eyes anymore

Do not ever call me by a name

And forgive me why I dream you differently than the others

When we could be strangers again

Strangers enough

Once again to revive under the skin

To believe that all the poems are mine

Just the flowers once you loved

The flowers I picked up for you

The flowers of love

When we could be the strangers again

To have the eyes for love

To heal when we look at each other

But we are not strangers

I have no eyes for love anymore

We got married with a smile

Doomed forever on sadness

Do  not call me ever by a name

Not to hear how much of me in your voice has stayed

mile