Gle,
to sam ja!
Uperena vetru
i šišarka mu drug.
To se društvo sprema
na guste jelke
da sačuva taj dug:
seċanja na mali dom
u kom se pletu čarape
i sneg hvata, za kasnije.
Gle,
to sam ja,
proletele neke godine...
Od ledenih šiljaka
imitacija prirodnih oštrica,
za otvaranje pisama.
Dugo putuju, zar ne?
Kao matori oblaci, sebični kraljevi, zaseli.

Sreċno veče otkopčava dugme gostu,
gle, to sam ja:
sada sam gost,
a nema leda
da zaškripe slova s' belina.

Tatjana M.