Svet mogućnosti izvan ljubavi za mene više ne postoji

Zar da budem kao seni
Koje se nikada i ne primaknu suncu
Bliže od tela iza čijih se okrutnosti zaklanja

Svoje najlepše reči
Ja dugujem
Ženi
U njoj treba tražiti sva vrela mojih znanja

Već prvoga dana
Rekla je – “O kako smo lepi”
Dok šetali smo slepi stazama Tašmajdana

Kao Jedno

(A negde sam pročitao
da je Lepota metafora Istine)

“I pazi kuda ideš
Udarićeš glavom u drvo tvrdo”
Pa je dodala kroz smeh – “Magare zaljubljeno”

Moljakao sam ljude da me neko uštine

Od tada
Nisam više isti
Al’ sam zato istinitiji
I nema oblika koji kamen tišti
A da se već nije izlio sve do jasnih slika

Ona kroz mene progovara dok ja u njoj ćutim
I niko nas više ne razlikuje
Nit’ razdvaja

I slutim,
To ljubav tako likuje
I čini nas većim od običnih ljubavnika

Željko Medić Žac