Često se naslonim na prozor
i čekam da se desi tvoj umorni
ali ubrzani korak
dok prilaziš našem zimskom dvorištu.

Takva je radost, kada lutka u prozoru počne da diše,
uziima vazduhom život i pokret,
sasvim nežnim slojevima duše,
koju su htele i ose i pčele.
Ali, ujedi su tako prolazni i izlečivi,
kada je za oboje sumrak jutro,
a noċ početak...

Nikada ti neċu priznati da se suzama može otvoriti prozor,
posle toga, udahnuti miris nestrpljenja zaslepljene nade
da nas može usreċiti moje čekanje sa dva vrela čaja
i dok sedimo jedno naspram drugog,
mi smo obiĉno sreċni, previše umorni od mene,
i to mi opraštaš, hrabro, sa odlukom
Jer
Ja sam lutka koja diše u prozor,
zamagljenim od mog parfema koji diše
uz naše nežne kože.
Spojeni kao vatra i led,
topimo lagano svet
A ja
govorim sve ono što nikada ne bih,
i to je istina.
Jedina.

Tatjana M.