Ja sam hodao teško
i gazio grad pod sobom,
ne znajuċ' da mrtav je u kapsulu stao,
ja sam hodao iznad vode
pomoċu vetra i slabog krila,
ja sam se bunio u škrinji samoċe:
da li sam sanjao,
da li sam išta saznao
ili sam olako shvatao put,
učio malo
i novac bacao, u rastrojstvu
nekakve muzike, bez reda...

Ja sam oprostio
i opraštam,
ja sam zamerao...

I sada me vidiš kako čovek čoveku
dođe kao brat u kuċu,
i ostane mu isti
čvrst i smeo,
kakav god da je bio na lažnoj zemlji,
sa lažnim oružjem što u vodi truli.

Ostajem kao poslednji i prvi.

Tatjana M.