Vulkan osta misli što se same bore,
u lavini snažnoj što je pero kosi,
ko prastare stene kad podivlјa more,
kao reč u stihu što za večnost prosi.

Ko nemirno dete sa prepuno mašte,
s umetničkom misli kojoj nema kraja,
što nadvisi duhom čak i rajske bašte,
nadahnuće jeste delo nesmiraja.

Kristalnoga duha u moru poema,
što ga brusi pesnik propovedni tajnik,
ko pesma u misli koju sputa trema,
u vremenu osta večit nesmirajnik.

Dok ga knjiški vetar na krilima nosi,
u beskraju večnom započetih tema,
nesmirajem svojim vremenu prkosi,
umetnička duša večitog boema.

Beograd,
22.04.2016 u 11,00
Goran Vitić

Goran Vitić