Ti si video pustinju,
samo bolnu liniju horizonta, peščanog.
Ja sam tih godina kupovala šminku, parfeme,
disala lako, mirisala na Opijum.

Ti si bio ozbiljan i oprezan
pred životom, bez sata i drugara.
Ja sam tih godina letovala, zimovala,
pisala grafite i beše to neka pesma.

Ti si hranio pustinju rizikom,
hrabro trošio srce nad preminulim oficirima ljubavi.
Ja sam nestajala u Opijumu i udisala smog
istrošenog grada.

Ti si pustinjsku noċ imao u oku,
kapi krvi brisao grubo, kao znoj.
Ja sam rođendane slavila uz gitare,
želela da budem starija.

Ti si nakon sto godina samoċe
želeo dodir svile.
Ja sam se udala i slikala sa doteranim svetom,
misleċ' da med ima ċilibar boju.

Ti si se vratio,
Ti si se vratio
i mene oslobodio
kada su te jedne večeri režali divlji neprijattelji sna...
i samo dašak Opijuma,
bio je dovoljan da se zagrlimo.

Tatjana M.