Kroz zlatan sjaj grane

razvijen pogled krošnje

kome uputiti poljubac

dok jedno srce plače

nesretno od tuge

u svetu koji je nesretan

u masci umetnika

glumi pravednika

kocka je odavno bačena

sapleten na Guliverovu čizmu

pogrešno razmišljam

put i krošnja jesenjeg susreta

sa crnim biserom noći

dok naga koračaš mesečinom

ne mogu ti hodnikom doći

ogromnom količinom jauka

mi smo svirepo odlučili

dole cirkusu s milionima

klovnova u krošnji gluposti

dole nebeski svirači

u šuplja debla presvlače

zdele koje zjape prazne

dečijim zvečkama se igraju

u krošnji večitoj boli i samoći

dok ljuljaška se ljulja bez ljubavi!

Srecko Aleksic