Drhtim
pod kožom ludaka,
tečem kao ljubomorno klatno
uz ponoċ
jesenje svite.
Nekoliko puta sam imala isto pitanje,
ċutalo je podmuklo vreme.

Na debelom zimskom pokrivaču
razbacala sam rezbarijume, predmete od olova,
ružne pomisli
da ti ne dolazim kroz
sive snegove dok uzgajaš me
i ĉuvaš
kao niko,
kao neko,
kao taj koji mi s početkom jeseni
Odgovara na moja ċutanja.

Drhtim,
žena neka i tebi neko.
Jednostavno,
jesen je u boji.

Tatjana M.