1. Dok su oko nas padale bombe,

mi smo u srcu postavili mine,
hiljadu šarenih zmija, voleli
jeftine slatkiše i skupa ćutanja;
dok su se tresle zgrade, pucala
stakla, rasprsli su se u nama
očevi i majke, tvoje stakleno zvono,
moj deda samoubica; nekako, u strahu,
vidiš, rasprslinama isečeni,
ne znam kako, postali smo rođaci iz
neke rodoskrvne epohe, tamni mraz, i ja
danas se za tebe molim kao prvi put
proplakalo dete.

2. Dok su oko nas padale bombe,

mi, osim sebe, nikoga nismo izgubili;
nosili smo target na prsima, kao da
meta nije bilo dovoljno, i, mada su
beogradski mostovi uporno stajali
u podmukloj milosti, nemi, tamni
rušitelji peli su se našim udovima
i dušama, poludeli preci u krvi,
ni krivi ni dužni, dugovečni, prokleli su
nas u pobedama, u našoj nagoreloj nagoti i
zgrušanoj mladosti. Dok su padale bombe,
sećam se, bilo je najlepše proleće,
izvadili su mi zub na živo, i mislim,
(mada je sećanje sumnjiv pojam)
da sam te krvavo poljubio na ulici,
ne sluteći našu poslednju vrelu krv.

3. Dok su oko nas padale bombe,

ljudi su se stiskali po skloništima,
izmoreni od stradanja, slepi u nadi; vukle su se
magle od polena, prolećnog cveća i opijata
po vazduhu, zaglušujući dublje od detonacija;
nismo vodili ljubav tih dana, dok su se strovaljivali
aprilska grmljavina i srušeni zidovi,
a lampa skakala po podu sobe,
bacajući paučinasto svetlo na „1984”.
Oko nas su padale bombe;
prijatelji su se poluludi vraćali iz rovova,
pulsirala je
zastrašena aorta obešena u vazduhu:
bila si moja obeščašćena rumen koja je kolala
krvotokom uzbune i prelazio sam mostove da bih
ti došao.
Nismo se dodirivali,
bili smo srećni što osim nas niko nije poginuo.

4. Dok su oko nas padale bombe,

viđao sam velike pse na kratkom lancu i
slušao:
„to je tvoje odelo, da, to je tvoj kroj!”
To je moje odelo, da li? to je moj kroj?
Mrtvi su slepo odani. Mislio sam:
prošlo je vreme izgrebanog vinila:
78, 45, 33, niko se nikome više ne kune.
Bio sam go ko pištolj na vodu, imao
žut kljun i uvek nosio crno;
poznavao sam ludu devojku,
sa dlanovima belim kao tuga umirućeg slona
(njene oči osetljive za lepotu),
sumanutu,
bezazlenu kao tek izlegli leptir.
Imala je um od belokosti
i volela preduge šetnje.
Kada su prestale da padaju bombe, jednom,
ona se nije vratila, samo su joj delove
tela razvlačili psi po priobalju.
Razneta je bila rikošetom iz nečijih ruku.
Govorili su da je stradala u crnoj misi,
govorili da su joj izvadili organe;
Bio sam nem ko pištolj na suze, znao
da su je ubile one bombe od krvi
koje više niko ne može da nađe.

5. Dok su oko nas padale bombe,

svi su, namah, u nešto verovali,
sa našeg raspetog neba kapala je krv,
noć imala dva lica. Bile su to godine
u kojima se začinju suze. Nismo to
tada znali: trudan je bio horizont
od vrana i zelenih očiju, stešnjen
vremenom koje proždire;
nismo znali koliko će uskoro biti mrtvih
ni da sebe na zgarištu prepoznamo.
A svi su namah u nešto verovali i ispod
prozora cvetalo je drvo.

Zbirka „Pisma iz nestajanja”, „Bernar”, Beograd 2014.

Vladimir Vuković