Otišo sam u nepovrat

nad olujom strasti

ostavljen, ponizan...

u ružičnjaku vremena.

Ne traži me u školjki bisera

kada biser nisam nikad bio,

nevinost sam krio godinama

kao tikom ispod plavog neba.

Srce se budi ugaslim vulkanima

obzorje duše dah morskih dubina

silina nije snaga nevidljivog vetra

bačeni poljubac na kraju tunela i svetla

sa crnim tačkama skupocene haljine vala.

Ne traži me u mraku gde žižka stiže

zaklonjenog u muralu oslikanih boja,

nek se probudi Mesec, krvav od snova...

nad pospalim pepelom podižem slova

nad ovom pesmom, grobom leptirova

odavno sam postradao nevin za slobodom...

u peščaniku vremena nad prahom, i vodom !

Srecko Aleksic