davno nekad starac je živio
tiho tužno sasvim sam
za sudbinu svoju ženu je krivio
čekao svoj zadnji dan
u životu je znao samo za tugu
ta žena njemu bila je sve
voljeti nije mogao drugu
a sada nema ni traga od nje
kad zorom ranom taj dan mu dođe
on polako mirno ka postelji pođe
zadnji put pomisli na nju
na želju svoju u dobru i zlu
uzdahnu u postelju leže
zadnji put misli njoj bježe
niz obraz mu suza kanu polako
od tijela se duša odvoji lako

huk