Pišem ti o ljubavi,
noċas sam uċutala,
šta to ona może biti.

Molim te, povedi me i ostavi svu prazninu od koještarija,
cigaretu da dogori,
selo da ċuti,
reku da odmori.

Povedi me, ne tako daleko,
između dalekovoda nebitna su strujanja šapata,
nežnosti,
pakla,
raja... pomisli na vreme.

Nebitni su oni koji bi da lažu,
a ne mogu,
nebitno je što se pesak uliva u more...
Toliko sam te zagrlila
značajno,
uspaljeno,
tako stvarno od naših tela stvaraju se novi dodiri,
a ljubav uzima mi ruku
pa po tvom ramenu čita ugrize.

Bitno je da se prostremo na kraju dana,
malo umorni, od sunca nagrađeni
da svetlost podelimo,
u meni,
jer te źelim.

Tatjana M.