Napijem se.
Plačem zbog živih,
plačem zbog mrtvih,
plačem u čašu ili niz obraz
zato što su Grad prerušili u vešticu.
Ona noċu plaši decu,
kida kožu uplašenim dužnicima,
zevzeči se nad glavama prosjaka ljubavi,
imitira zgodnu frajlu koja grabi zlatnike
od umornih vladara noċi...

Eh,
Pijem i plačem,
pijem i smejem se.
Kako si noċi tako stroga,
preskačeš kao srce u hladnoj vodi,
u otetom poljupcu otrovne tajne,
uhodiš i pretiš da ċeš oduzeti pravo
da pamtim bolje kada je bilo,
a ja te molim da mi suze pokupiš,
da me ima i tamo i ovde,
da se pomirimo
kao ludak i brat,
pa isti smo,
samo nam košulja drugačije miriše.

Plačem i treznim se,
mrtvo i živo mire se u meni,
pomolim se da svima bude dobro,
I bacim neku ĉašu da veštica ode.

Pijem i zarastam sa ranom od davnina,
prkosno se predajem nitima od vina.

Tatjana M.