Ona je tamo,

a ja sam ovde

i čekam poziv

i čekam znak.

O, taj je osećaj

hladne samoće

toliko poznat,

toliko jak.

Sad samo ćutim,

srce treperi,

zalazi sunce,

hvata se mrak.

Tišina trešti

nemuštom jekom

nestaje zadnji

svetlosni zrak.

Misli mi beže,

otimaju se,

odbacujem ih

ko zmija svlak.

Dok tako bludim,

jednog sam svestan:

ne može život

da bude lak.

Vreme sve više

smisao gubi,

ne čujem više

ono „tik-tak“.

Ipak, još uvek

zurim u tamu,

još čekam poziv,

još čekam znak...

Milen Šelmić