I još uvek svetlošću kupa naš žal
Sklapajući srpom mesečevim obale naše,
Korakom dugim, ponosit kao ždral
S uzdaha krenu kao sa ispaše.

Jer noć, grimiznim zagrljajem uspava oko
S nemirom ispija čaše do dna
i korača okrunjena smeškom, tako duboko
tajnu duše sriče i kaplju srca zna.

Onaj svetionik još stoji na kraju naše noći
Čuvarkuća tvojih i mojih damara
I luke naše za brodovlje što će doći
Ove ljubavi što nam život stvara.