Nikada nas dvoje
neċemo poċi dalje od ovoga,
drugačije od snobova ljubavi
koja uzurpira celi svet naše verande
u svetlucavom julskom kadru.
Nikada nas dvoje ne znamo
da li ċu pasti u neko jutro
opkoljena noċnom morom
u kojoj se zamak mog baršunastog biċa hrabri
i bičuje s vetrom...
Ali, nikada,
Kao želja,
kao nevetovatno,
kao sigurno,
postojaċeš kao glad nekoliko usamljenih reči
koje ni šapat ne može odneti,
niti tužna luka usidriti,
nikada, nas dvoje ne možemo poverovati
u nepovrat,
u nedogled,
u silu jezgra koja može oduzeti dva daha, na dva mača.
Hrabri moj viteže,
nikada je tako nežno nadanje
i odricanje pred golemim talasom misli
o slobodi,
o jutru koje briše vojnike protiv nas,
protiv mog osmeha uz tvoj obraz bradati...
Nikada ne umem ti reċi 
da zaplačem pred svojim naglim besom,
u sebi.

Tatjana M.