Jedna topla noċ kišu je odagnala.
Uvek ċe je se seċati Ona što je lepezu dobila
od Cigana,
da rukom nežnom svetli osmeh hladi,
dok joj On govori da je čuo taj smeh njen
koji deli, sa životom umornoga puta...

Da!

On se raduje, on je kao dete, bez žute pare.

Njemu su sve kuċe davne...
U tom vozu za Juče,
utisci o nekim dragim ljudima lepili su slike 
kao vidike, a to nisu stvari, i ro nije tuga!
Radosti, kolika si,
lepezu si otvorila,
Ciganu si zlato topila,
gitaru je doneo svoju.

Nekoliko sačuvanih žica, u tom vozu za Juče,
vratili su se svi Dani, susreta,
mora, ušċa, dobrih knjiga.
Lepeza je podrhtavala nežnim zubima od crvene hartije,
vazduh, oprašen mirisom nastanka,
želje, otvorene u toplim očima.
Cigane, ti sviraš nama da se topimo,
neko dete u krilu majke se umirilo,
Ona je punđu tajni i odgovora zaboravila,
da,
u vozu za Juče 
više nije imalo mesta za sreċne, od sreċe.

Pogodila ih je žuta žica,
pokrala ih je čežnja davna i slavna,
U radosti tako sunce piše,
I lepeza,
crvena,
moderna,
jedno more njiše.

Budi mi odveċ prijatelj drag,
makar od juče,
izusti Ona.