Mamim te.
Vodim te do prozora,
gledamo staro nebo,
okačene zvezde,
novi dar s dlana koji beži u noċ.
Mamim te.
Šalama, i kada kažeš da između dva dana ne postoji noċ,
tako me preseče neverovanje u strah pored tebe.
Mamim te goluždravim pretpostavkama
da ti mogu ubrizgati pečat strasti 
pred prozorom
nagi od istine,
nagi do laži
da noċ ne postoji.
Mamim te.
Beskrajna žena sad kači cveċe u kišno platno.
Mamim te,
jednostavno se inatim
i teško budim.
Glas koji čuješ
pada niz spratove,
udara u tkivo prirode,
i, sve se sada susreċe u preseku kada je tamna ponoċ,
samo želim da te mamim.

Žena tako poverljivo kaže u sebi,
zašto da te ne probudi
nebo, mlađe i lepše,
dva naša prelepa dana,
dva sna,
rodila bih ti osmeh dok se nazirem na kraju...
Mamim te, oprosti,
I ne briši sunce s mog ramena
dok vodimo poljupce do ludila.

Tatjana M.