bilo mi je u početku pomalo čudno što dan nije počeo jutrom

mada nikada nisam voleo jutra u ravnici

išao sam besciljno razglabajući sam sa sobom

o kiši koja nedostaje ili ne nedostaje

to su već sigurni znaci poodmaklog ludila

shvatio sam da prolaznici gledaju kroz mene

i najzad sam razumeo značenje reči „praznina“

pojmovi kao što su „ulaz“ i „izlaz“ sasvim gube smisao

na kraju

smisao izgubi svaku svrhu u potpunoj praznini

nije važno s koje strane portala stojite

bitno je samo da li znate razlog i uslov postojanja

znam da je sve što sam davao bilo premalo

davao sam sebe za osmeh za pogled za titraj

uvek sam živeo za trenutak

ubijao sam za ideale

ginuo za verovanja

potrošio sam hiljade i hiljade dana

znajući negde duboko da taj dan jednom mora doći

u danu koji nije počeo jutrom konačno sam izgubio sebe

bez nade da ću se ikada više pronaći

večnost je možda promenljiva kategorija

ali postojanje sigurno nije

tu negde prestaje i potreba za fluidnim kretanjem

ustvari

tu negde prestaju i sve ostale potrebe

ne verujem da ću se navići na činjenicu da me više nema

a nema me

nema me više

Milen Šelmić