U noći, kada pun mesec
u srca običnih ljudi
počne da unosi nemir
i kad od straha
niz kičme krene im jeza
u meni proključa krv predaka.
Osetim da me zovu divljine
i moja braća uz šume.
Podignem glavu
i, iz sveg glasa
arlauknem na mesec, 
da znaju da sam čuo zov.

Vuk sam samotnjak, 
zatočen u telu čoveka
i čovek sa vučjom ćudi! 
Moji su preci s vukovima
na istom kladencu vodu pili, 
u istim šumama
s vukovima život delili. 
Planine su ih odgajale
A guste šume skrivale
od hajki i potera.

U noći kada pun mesec
počne na Zemlju da šalje
svoje hladne zrake, 
podignem glavu ka njemu
da u mirisima što vetar
sa planina donosi
prepoznam zov svog čopora! 
Zove me u šumu
da zajedno arlaučemo na mesec.
Da nas se psi plaše!

Dedino Muško (Zoran M. Jovanović)