Jedini svedok
Bila nam je Poezija
U onim divnim časovima
Kada sam do kraja poverovao u Boga
Jer videh kako se prostor ispunjava značenjima
Dok ležali smo nagi među izgužvanim rukopisima
Prizivajući reč koja je lepša i veća i bolja
I da izvan reči tražiti ne treba
Ni ishodište vremenu
Ni mogućnost
Ishoda

Mi više nemamo gde nego u stvaranje
U igru
U strast
U opitovanje
Lažan je mir koji se nameće kao potreba

Nama se otkriva
Zapis koji gori između dva događanja
O čitavim prostranstvima na kojima se osvaja sloboda
Al' treba proći kroz iznenadna raspuknuća noći
Bez ikakvog znanja o neumitnoj zori
I u tihoj radosti stvaranja
Biti onaj koji ljubi
I prašta
I voli

Željko Medić Žac