Sada je sve u redu ljubavi
Opet slušam muziku
Čitam poeziju
I boravim među ljudima

Oduvek si se čudila
Koliko sam pomiren sa svetom oko sebe
I kako prihvatam život u svim njegovim okolnostima

Ali onaj san i dalje se ponavlja:

Polako se udaljavaš od mene
Kao da se vraćaš u doba
Kad si bila devojčica
Pa se okreneš
I nasmeješ ...
A ja pokušavam da te dosegnem
Sve do kraja sna sa ispruženim rukama

Za tebe me vežu najdublja nedostajanja

Objavio sam još jednu zbirku pesama
(znam da znaš kome je posvećena)
Ali sve manje pišem
I ovo nije pesma
Ovo je dvogodišnja suša
I između reči ispucala pukotina
Kroz koju naslućuješ sve što nisam umeo izreći

Ovo je i potvrda
Koju overavam na šalterima
Iza kojih me pitaju od čega bolujem
I da ću prestati da pevam o srodnosti duša

Ovako se branim od nedeljnog jutra
(koje se više neće ponoviti)
I ne istrčavam više
Na vetar i kišu
U pokušajima da udahnem
U meni sada čitave šume dišu
Ja sam pluća sveta koji će se obnoviti

Sada je sve u redu ljubavi
Opet slušam muziku
Čitam poeziju
I boravim među ljudima

Tebe više ne dokazujem drugima
Tako što im donosim pesmu

Kao molitvu

I kao utehu obezljubavljenima

Željko Medić Žac