Slušam kako vetar fijuče
kroz golo granje sve do beskraja
danas i sutra opet k'o juče
zovu me zvuci rodnoga  kraja!

S jednog ćuvika pesma se čuje
slavuj k'o da me setom doziva
nežna mi pesma dušu miluje
to rodni kraj me tiho priziva.

Na dudu starom lišće zašušti
dok kiša spira tuge nove
ta topla, letnja, k'o nekad pljušti
rodni kraj tako sebi me zove.

Miriše s livada tek pokošenih
pesma se razleže niz dolove
škripom s taraba nakrivljenih
rodni me kraj sve jače zove.

Zvono sa crkve iznad sela
udara srećno, k'o ljudsko bilo
Miris detinjstva, dunja uzrela
moj rodni kraj me zove u krilo!

Došlo je vreme da im se vratim
zvucima koji me sve jače zovu
s kladenca kada vodu zahvatim
glasno da zapevam pesmu ovu.

Dedino Muško (Zoran M. Jovanović)