Pojaviću se u pratnji zime
sa kojom već odavno putujem.

Gledaćeš, manje ili više fascinirano,
kako izrastam u živi glečer,
koji će zaseniti sve pređašnje
i sve potonje.

Gledaćeš me, i nećeš razumeti
svetlosni znak u obliku romboida
na mojoj levoj potkolenici.
Nećeš razumeti,
a ja ti neću otkriti njegovo značenje.

Zima neće progovoriti
dok joj ja to ne dozvolim.

Kada budem zaklonio sunce,
biće to čudesna senka,
svetla i gorostasna,
ni nalik bilo čemu dotad viđenom.

Niko se od nas više neće sećati 
da smo nekad spavali zagrljeni,
u noćima pre proleća,
u noćima posle jeseni.

Jednom ću ti ponovo doći,
kao čovek, noseći zimu pod ogrtačem 
ili kao vuk ,
sa zimom zaglavljenom između sjajnih očnjaka,
u razjapljenim čeljustima.

Neće biti nikakvih tragova na zaleđenom tlu,
ni na mom putu, ispucanom i izbrazdanom
od vekova i vekova lutanja.

Čudićeš se i nećeš se čuditi,
znajući da mi zimu ne možeš oduzeti,
a da ja nešto vrednije nemam.

Zima neće progovoriti.

Ni tada ti ništa neću reći.
Nećeš ni ti meni.
Ja tebi, zato što neću hteti.
Ti meni, zato što nećeš moći.

I to će onda biti kraj.