Mahabharata i Ramajana
kao da ne postoje.

Previše se trudimo
da budemo Zapad Istoku,
ne pitajući se da li on to želi
ili zaslužuje.

Slavimo tragične ljubavi,
kao što slavimo i davne poraze
prikazujući ih 
kao veličanstvene epopeje.

Stepimo nad Tristanom i Izoldom,
plačemo nad Romeom i Julijom,
gušimo se u emocijama
gledajući „Ljubavnu priču“.

A Mahabharata i Ramajana
kao da ne postoje.

Čini mi se da su drevni Istočnjaci
o ljubavi znali 
mnogo više nego mi sada.
Ljubav doživljavamo 
kao „veliki prasak“,
kao „rat svetova“,
kao nekakvu kosmičku silu
ili u najboljem slučaju
kao Božje proviđenje.

Svi naši ljubavni spevovi 
prožeti su poetikom tuge,
zamagljeni neostvarenošću
ili neuzvraćanjem,
zakletvama i obećanjima
u kojima se spominju 
smrt,
grob,
vernost,
neverstvo, 
večnost,
beskraj,
ubistvo,
samoubistvo,
poslednji dah,
ovaj svet,
onaj svet
i još neka takva čudesa.

A Mahabharata i Ramajana...?
... tamo je sve nepotrebno – izostavljeno.