Nisam ni ovo morao da kažem,

ništa nisam morao da kažem,
samo, nisam hteo da ćutanjem 
potvrdim neku tamo neizvesnu istinu.
Ili, još gore, laž.

Ja sam tebe zaboravio.

Zaboravio sam te već onog prvog jutra,
kad sam se probudio u tuđem krevetu
i kada mi je sve bilo prosto, nepoznato i svejedno.

Lako je slomiti čašu, iseći ruke i otići,
treba posle živeti
s tim okorelim mrljama od krvi po sećanju.

Rekvijemi, sami po sebi, ne služe ničemu,
ako nisu posmrtne ode za nekog ili za nešto.

A ja sam tebe zaboravio.

Zato što nisam isti kao ti.
Ne, nisam kao ti.

Niko ne može da bude kao ti.

Zaboravio sam te još istog dana
kada je peron ostao pust posle poslednjeg odlaska,
poslednjeg dolaska i poslednjeg čekanja.

Istog onog dana kad nisu izvučeni moji brojevi
i kada sam sa velikog kamenog mosta gledao 
kako deca u dolini puštaju papirne zmajeve.

Tek tada sam počeo da primećujem drvorede.

Mene su počeli da primećuju okasneli pijanci,
konobari u periferijskim kafanama,
vozači poslednjih noćnih autobusa.

Kasnije sam počeo da se polako prisećam boja,
nekih svojih starih pesama
i davno izgubljenih gramofonskih ploča
sa numerama italijanskih kanconijera.

A tebe sam – zaboravio.

Milen Šelmić