Sedim, ovako sâm,
i osluškujem vetar.
Ne čuje se ni istočni, ni zapadni.
Ni glas, ni huk, ni šum.

Možda i umirem.
Ili sam umro još odavno,
pa sam to tek sada primetio.
Nekako mi je svejedno.

Pokušavam da saberem
misli o Heleni.
Da ih postavim u logičan sled.
Ne ide.

Sobom je protrčao miš.
Mali, crni miš.
I začula se tiho, najednom,
muzika nalik na indijsku,
kao da Ravi Šankar svira na sitaru.
Obične halucinacije.

Dobro je što nikad
nisam vodio dnevnik.
Ni zabeleške o Heleni.
Sve bi to ličilo na neuspelu dramu.
Sa zapletom na kraju.

Ponovo mi se u glavi javlja Helena.
Baš danas, kad nisam ništa pio.
Odnekud sa istoka.
Odnekud sa zapada.
Istovremeno.

Sedim, ovako sâm,
i osluškujem tišinu.
Čuje se i sa istoka i sa zapada.
Ne glasom, ni hukom, ni šumom.
Mukom.
Istrajnim, ledenim mukom.

A Helene nema.

Milen Šelmić