Rodiċeš me ponovo,
znam da ċu ti prvim korakom oslikati lice,
daċu ti znak tihog żivota,
a ti ċeš ostati Pesma.

Možda pesma. Uvek pesma.
Ne verujem, prosto, da imaš ukus neprskane jabuke,
koja ti neċe završiti u krilu, da te okrepi nakon blještavih suza
izmišljene devojčice.

Rodiċeš me ponovo,
sa prvim zubom i hladnom zorom
u kojoj me je majka zagrlila, pomislivši tada na neko ime.
Znam, Natalija.
Ne moram ništa da znam.
Ne moram ništa i nikad da znam,
kad
rodiċeš me ponovo
i daċu ti znak,
kada da me izludiš, kada da me miluješ
i kada njemu da priznaš da sam stasala za novi život.
On ċe se vratiti, On je tu, On mi govori koliko ga volim.

Obuci me u haljinu od slova, iznedri suzicu
da mi pogled od radosti sija,
kao život...
Kao Natalija.

Tatjana M.